Ukoliko ste se ikada popeli na jednog od vidikovaca Barselone, sigurno ste primetili tri velika dimnjaka koji odstupaju od okoline. Nekada se na tome mestu nalazila ogromna kompanija za proizvodnju struje Riegos y Fuerzas del Ebro (filijala firme Barcelona Traction, Light and Power Company Limited ). Takoimenovana La Canadenca, Kanađanka. Osnovana 1911 u Torontu od strane britansko-kanadskog kapitala radila je do 70tih godina 20. veka . Upravo na tom mestu dogodio se najveći uspešan štrajk prve polovine 20. veka na svetu.
Situacija u fabrici zaoštrila se tokom februara 1919 kada je uprava firme odlučila da snizi plate. Radnici fabrike obratili su se za pomoć i savet anarho-sindikatu CNT radnika zaposlenih u vodovodu i energetici. To je dovelo do otpuštanja 8 radnika La Canadence.
5. februara počeo je štrajk u solidarnost otpuštenim radnicima. Rezultat je bio sledeći: uprava fabrike otpustila je još 140 radnika a njih su uspešno zamenili radnici iz drugih sektora fabrike. Medjutim, već 8. februara štrajkovali su skoro svi sektori fabrike.
21. februara je sindikat zaposlenih u vodovodu i energetici CNT objavio štrajk svih zaposlenih u tim panogama, što je dovelo do toga da je Barselona ostala u potpunom mraku. Tramvaji, fabrike i radionice po gradu bili su paralizovani, svetla nisu radila, časopisi nisu izlazili… Narednog dana Vlada je reagovala i konfiskovala fabriku šaljući trupe da je zauzmu. Medjutim, umesto da je štrajk prekinut, štrajkačima su se pridružili i radnici zaposlenih u javnom prevozu i štampi, zahtevajući osmočasovno radno vreme i poboljšanje uslova rada.
1. marta je uprava La Canadence postavila još jedan ultimatum. Svi radnici koji se ne vrate na posao biće otpušteni. 9. marta je vlast zbog štrajka proglasila vandredno stanje u celoj Kataloniji. Vojska je zamenila radnike u fabrici. Svim radnicima starim od 21 do 31 godinu pretila je kazna od 4 godina zatvora ukoli se ne jave na posao. Više od 4000 radnika bilo je uhapšenih i zatvorenih u zatvor Montjuic. Odmah zatim su se štrajkačima pridružili i radnici u tekstilnoj industriji, posle čega je u Barseloni počeo veliki generalni štrajk.
17. marta 1919je bio postignut dogovor izmedju radnika i predstavnika vlasti i fabrika. Izvojevane su bile sledeće stvari:
Oslobođenje svih radnika iz zatvora; plata za sve dane štrajka; ponovno zaposlenje svih odpuštenih; skraćenje radnog vremena na 8h dnevno.
Anarho-sindikat CNT je pozvao sve radnike na potpisivanje nagodbe. Ovaj događaj desio se u areni za bikoborbu Las Arenas 19 marta 1919. Prisutnih je bilo više od 20 000 radnika. Na skupu je izmedju ostalih govorio i Salvador Segui "Sugar boy", anarhosindikalista koji je ubijen par godina kasnije (o tome neki drugi put). Asembleja svih prisutnih odobrila je potpisivanje nagodbe i u narednih 72h su iz zatvora bili pušteni svi radnici. Španska vlada je 3. aprila izdala dekret o osmočasovnom radnom vremenu koji je važio za celu Španiju i za sve panoge (prvi put u Evropi).
Arena Las Arenas (inagurirana 1900god.) je marta 2011 (zadnje bikoborbe su odigrane 19. Juna 1977) pretvorena u veliki tržni centar i iako pored nje dnevno prolaze hiljade turista (nalazi se na Placa Espanya), malo ko zna šta se tamo desilo toga marta 1919. godine.
Da ponovim: miran štrajk trajao je 44 dana i njime su postignute stvari koje nije doneo ni jedan štrajk pre toga. Ali ne smemo zaboraviti da je posle ovih dogadjaja represija nad članovima anarho-sindikata CNT a i ostalim aktivistima neprestano rasla. A i o tome nešto više drugi put.
Eto toliko… Ako ste u Barseloni…
Literatura & ostalo:
Anarchism and the city; Chris Ealham
Ruta de les llibertats; Alfred Bosch & Josep Melero
Katalonska vikipedija
Slike: sve osim crno bele- ja
1 comment:
Kad sam bio mali, slusao sam punk i trazio sustinu ideje tog pokreta... Negde se tu pojavila i ideja o razlicitosti, gde je zapravo sve bilo isto... Prodjose godine... Danas znam, da je sistem oko mene pravljen tako da sta god se desi, sve je u okviru istog. Nije vazno da li sam drugaciji ili isti, deo sam sistema. Tako je bilo, tako ce i ostati. Jedino sto me od drugih moze razdvojiti jesu sloboda i misao koju nosim sa sobom i u sebi, ne postoji sistem koji to moze da spreci ili vidi. Danas skoro da ne slusam punk. Radno vreme mi je daleko vece od tih 8 sati... I osecam se slobodnim, a slike koje mi moje misli i sloboda pruzaju, retki ljudi prepoznaju i razumeju.
Ja svoju slobodu nosim sa sobom...
Post a Comment