old dreams, new start

Mislim da sam prvi put bila u Barseloni pre nekih 10 godina. I kao klinki, to je bio prvi grad za kojeg sam rekla: ja moram ovde da živim jednog dana. U medjuvremenu sam počela da mrzim taj isti grad, tačnije bežala sam od njega ko đavo od krsta, zbog izvesnih emotivnih konotacija koje je nosio. I u medjuvremenu je Pariz postao ono odredište za kojim sam ludovala. Naravno, loše uspomene vezane za Barsu su izbledele, i taj grad je počeo da me asocira isključivo na neke anarho priče, cnt, revoluciju, Emmu Goldman, Mujeres Libres, Orwella, Roberta Capa itd.
Prošlog leta sam sa Brankom provela tamo nekih 9 dana i setila se tog klinačkog oduševljenja. Onda je počela intenzivna priča oko zajedničke selidbe iz Slovenije. Barselona nije bila nikad na listi gradova, valjda se činilo nemoguće i predobro, plus niko od nas ne govori ni španski ni katalonski.
Al eto, uz malo sreće, tu smo. Stigli smo u grad proslog četvrtka, tražimo stan, Branko ima posao, ja se smucam po CNT-u i lutam po gradu dok ne ukapiram šta ću sa svojim životom. Ali jedno je sigurno, I am here to stay. Posle 7 godina seljakanja po gradovima, konačno se pojavio osećaj da ja sada ovde želim da ostanem.
A Pariz? Pa Pariz mora ostati ono što je uvek bio valjda, mesto gde ides sam ali ne i usamljen i gde je sve ali sve moguće. Tamo se ne treba preseliti, da to sročim romantično, jer bi time izgubio onaj bitan deo sanjarenja o budućnosti. Neka to ostane za "jednog dana".