Vratih se pre tri dana. Medjutim, ovog puta, nikako nisam želela da idem na sva ona mesta koja ljudi uvek obilaze prilikom posete Parizu, tako da sam u širokom luku zaobišla Ajfelovu kulu, Luvr i sve ostalo. Naravno, ako ste prvi put u Parizu, verovatno bi bilo ludački da vam kažem da ne idete to da vidite, ali opet...
Svojih sedam dana u Parizu provela sam, na prvom mestu, posmatrajući ljude i šetajući se satima i satima manje turističkim delovima grada.
Prvo što me je oduševilo je bila konstantna upornost ljudi da prelaze ulicu na crveno. Minorna stvar, ali posle života u Sloveniji, gde svi nekako poštuju pravila, ovo je bilo nekakvo prosvetljenje za mene. Uz to bi dodala, da sve što je napisano, svako pravilo, stoji tamo isključivo iz razloga da bi se kršilo. A to vam posle ove učmalosti dovoljno da se lepo provedete. Voziti se metroom, a da ne platite kartu, već preskačete rampu ko i svi domaćini, ima ipak neko svoje simbolično znacenje. Ok, švercovati se u busu u Beogradu,to je nešto što svi radimo, ali ovde u Sloveniji je prosto nezamislivo da niste ubacili žetonče na ulasku u autobus. Takodje, u restoranima je zabranjeno pušenje, kao i ovde, ali naravno to niko ne poštuje. Možda me svo to nepoštovanje zabrana me navelo da danas kupim avionsku kartu za jos jedan odlazak tamo, sledece nedelje :) :) :)
Druga stvar koja me oduševila, je bilo konstantno protivljenje sistemu, sa razlogom ili bez. Nabasala sam na policijski kordon tokom šetnje, koji je sprečavao prolaz kroz ceo jedan blok zgrada. Istog momenta se skupila ekipa i počela da se konfrontira sa policijom, ne znajući tačan razlog zašto je uopšte taj deo grada zatvoren. Nije bitan razlog, vi meni ograničavate slobodu kretanja, i ja cu da se bunim. Buniću se za sve što meni smeta. Divno je bilo biti deo tog buntovnog sveta, makar za jednu nedelju, bas tipično je napisati to. Naravno, istog momenta kako sam se vratila nazad, osetila sam kako me ponovo stežu norme ove države i ovog mentaliteta. Ne zbog mogućnosti plaćanja kazne ako predjem na crveno, već zbog pogleda koji će mi biti upućeni.
Tokom mog boravka u FR, jedinu obavezu koju sam osetila je bila da posetim Panteon, i u miru, 3 sata posvetim misli Ž.Ž.Ruso-u, i po povratku kuci, naravno, opet pročitam The social contract-a ( e jesam vala geek). Ako vam ikada zatreba nadahnuće mozda je poseta tom mestu i čitanje rečenica ispisanih po spomenicima i zidovima, nekako dobar izbor...
Pošto svi pitaju, sta si radila uveče, evo i nesto o tome: obišla jedan pankrok koncert, ćaskala sa prijateljima u baru, krila se od predosadne kiše u odličnim restoranima (ima i jeftinih, zamislite),prisustvovala snimanju jedne francuske pankrok radio emisije, i zučno raspravljala o Sarkoziju sa jednim lepim francuzom...
Da ne bude dosadno, evo par slikica, a kad se vratim ponovo, početkom januara, mozda ipak nesto više...
Svojih sedam dana u Parizu provela sam, na prvom mestu, posmatrajući ljude i šetajući se satima i satima manje turističkim delovima grada.
Prvo što me je oduševilo je bila konstantna upornost ljudi da prelaze ulicu na crveno. Minorna stvar, ali posle života u Sloveniji, gde svi nekako poštuju pravila, ovo je bilo nekakvo prosvetljenje za mene. Uz to bi dodala, da sve što je napisano, svako pravilo, stoji tamo isključivo iz razloga da bi se kršilo. A to vam posle ove učmalosti dovoljno da se lepo provedete. Voziti se metroom, a da ne platite kartu, već preskačete rampu ko i svi domaćini, ima ipak neko svoje simbolično znacenje. Ok, švercovati se u busu u Beogradu,to je nešto što svi radimo, ali ovde u Sloveniji je prosto nezamislivo da niste ubacili žetonče na ulasku u autobus. Takodje, u restoranima je zabranjeno pušenje, kao i ovde, ali naravno to niko ne poštuje. Možda me svo to nepoštovanje zabrana me navelo da danas kupim avionsku kartu za jos jedan odlazak tamo, sledece nedelje :) :) :)
Druga stvar koja me oduševila, je bilo konstantno protivljenje sistemu, sa razlogom ili bez. Nabasala sam na policijski kordon tokom šetnje, koji je sprečavao prolaz kroz ceo jedan blok zgrada. Istog momenta se skupila ekipa i počela da se konfrontira sa policijom, ne znajući tačan razlog zašto je uopšte taj deo grada zatvoren. Nije bitan razlog, vi meni ograničavate slobodu kretanja, i ja cu da se bunim. Buniću se za sve što meni smeta. Divno je bilo biti deo tog buntovnog sveta, makar za jednu nedelju, bas tipično je napisati to. Naravno, istog momenta kako sam se vratila nazad, osetila sam kako me ponovo stežu norme ove države i ovog mentaliteta. Ne zbog mogućnosti plaćanja kazne ako predjem na crveno, već zbog pogleda koji će mi biti upućeni.
Tokom mog boravka u FR, jedinu obavezu koju sam osetila je bila da posetim Panteon, i u miru, 3 sata posvetim misli Ž.Ž.Ruso-u, i po povratku kuci, naravno, opet pročitam The social contract-a ( e jesam vala geek). Ako vam ikada zatreba nadahnuće mozda je poseta tom mestu i čitanje rečenica ispisanih po spomenicima i zidovima, nekako dobar izbor...
Pošto svi pitaju, sta si radila uveče, evo i nesto o tome: obišla jedan pankrok koncert, ćaskala sa prijateljima u baru, krila se od predosadne kiše u odličnim restoranima (ima i jeftinih, zamislite),prisustvovala snimanju jedne francuske pankrok radio emisije, i zučno raspravljala o Sarkoziju sa jednim lepim francuzom...
Da ne bude dosadno, evo par slikica, a kad se vratim ponovo, početkom januara, mozda ipak nesto više...
No comments:
Post a Comment