državna pustinja

Za prvomajske praznike nam se baš nije išlo nigde. Al ajde u 2 popodne smo se skrasili da krenemo do Deliblatske peščare. Kada se uputite ka nekoj takvoj destinaciji, koja bi trebalo da je izuzetna turistička atrakcija, odmah vam je jasno u kakvom je stanju naša država. Shodno onom izlivu besa P.Lukovica dok je pokušavao da nadje tablu za Valjevo, tako smo i mi bauljali po selima, kojih naravno nema nigde ni na jednoj karti od 3 koje smo imali, i nigde jebene table. Pitaš domaćina, on viče dole desno pa levo, dodješ do kraja ulice a ono nema desno itd. I većina ljudi te uputi u istoimenu kafanu. Da ne govorim kakvim smo se "putevima" vozili. I na kraju smo uspeli da dodjemo do neke table na kojoj je pisalo "Deliblatska peščara". Ali nigde informacije, ni gde se ide, ni kuda, nego eto lepo došli ste u peščaru i sad se jebite. Onda su nas neki lokalni klinci uputili do tog kao turističkog naselja, u kome bi kao mogli nekog da pitamo sta to ima da se radi kad dodješ u obillazak. I stavrno nadjosmo to naselje, prepuno nekih baraka, jedan restoran, i gomila nekih ljudi koji peku rostilj. Opet nigde jebene table. Obidjemo celo naselje, u svakoj zgradi nekadašnjeg odmarališta samo izbeglice i naravno ne znaju ništa o tome. U restoranu dobijem ljubazan odgovor "pa eto imate tu šumu pa se šetajte, samo pazite da se ne izgubite". I sta ćemo jadni nego eto sednemo u nas Klio i uputimo se kroz prvi putić na koji smo naišli. Videli smo rampu i tragove od dzipova, kapiram idu ljudi da se vozaju po pesku, pa smo krenuli i mi. Tamo ne lovi gsm, tako da ako zaglavite u pesku mogu samo da vas pojedu divlje svinje, a ima ih dosta. I tako smo se malo provozali po peščari, govoreći o tome kakve bi sve stvari mogle da se ponude turistima, pa i ti ljudi sto žive tamo nešto da zarade. vratismo se živi i zdravi, potpuno razočarani i sa druge strane odusevljeni pešlarom. sledeći put: džip.