Svi smo nešto nostalgični kad se kaze Rajac... Verovatno zbog svih onih logorskih vatri i zimovanja, izleta, orijentacija, druženja, muvanja, kzp-ova,šumskih škola i ostalog... Već 5 godina se dogovaramo da ponovimo onaj marš Rajac-Ravna gora, i sad je već bilo krajnje vreme.
Pošto smo i Črt i ja imali sjeban zglob na nogi, celo prepodne smo se vukli po kući i razmisljali da li da krenemo ili ne... I u 3 popodne se nekako izvučemo iz kuce, na autobus do Ljiga. Pošto smo stigli prekasno, nije više bilo autobusa za Slavkovicu ( a usput saznamo da je bas taj dan kosidba na Rajcu i vašar) onda smo sa jos jednim parom uzeli neki taksi za 50 kinti po osobi, a od Slavkovice polako peške na Rajac. Imali smo srece pa nas je povezao neki lik sa razdrndanim dzipom.
Kad smo stigli gore a imamo i šta da vidimo. Ona klasicna seljanija sa tri tone tezgi i pevaljkama. Nemam nista protiv samo me nervira to što svake godine ostave iza sebe tri tone smeca. Usput smo svratili do naseg dragog izvidjackog doma, iz kog nas je prijatno iznenadila turbofolkštagod muzika. Napolju šator koji kolko čujem stoji jos od prošlog leta, kao nema ko da sruši... raspad...
Oko 20h smo se odlučili da ipak krenemo na Ravnu goru, pa dokle stignemo, stignemo. U 22h smo bili na kt Dobra Voda gde nas je vec uhvatio mrkli mrak. Odatle smo nastavili ko zna kuda onako bez busole, orjentišući se po onoj prastaroj karti. Ali ( izvidjaci se nikad ne izgube) smo ipak stigli oko 00:30 zivi i zdravi na početak Ravne gore. (usput smo morali da prodjemo kroz jednu sumu koja je bila prepuna svitaca, scena ko iz neke tolkinove knjige).
Tamo smo ukapirali jedan sator pa smo otisli da vidimo jel ima nesto za piće, a na kraju zavrsili sa domacim kajmakom, sirom, i šatorom (jer nismo poneli naš). Nas domaćin cetnikRajko nas je naredni dan ugostio nikad bolje posto smo se bojali da odemo. Išli smo u prvo selo po nabavku, kuvali kacamak na vatri, isli do neke bake u planinu po mleko, kod nekog dede po domaću rakiju, obišli Mokru pećinu, itd. Ako nekome padne na pamet da se uputi na Ravnu goru neka obavezno svrati tamo. Stoji tabla Krcma u Planini. Ne moze da se promaši. Cetnicka fora.
Dakle sutradan popodne smo krenuli nazad opet peške na Rajac, onda peske do Slavkovice, i onda stopom do Beograda. Stigli oko 23h zivi i zdravi.
Eto, ko i svaki put: ako zelis neku avanturu i prelepu prirodu -pravac rajac-ravna gora.
evo par slikica.
Pošto smo i Črt i ja imali sjeban zglob na nogi, celo prepodne smo se vukli po kući i razmisljali da li da krenemo ili ne... I u 3 popodne se nekako izvučemo iz kuce, na autobus do Ljiga. Pošto smo stigli prekasno, nije više bilo autobusa za Slavkovicu ( a usput saznamo da je bas taj dan kosidba na Rajcu i vašar) onda smo sa jos jednim parom uzeli neki taksi za 50 kinti po osobi, a od Slavkovice polako peške na Rajac. Imali smo srece pa nas je povezao neki lik sa razdrndanim dzipom.
Kad smo stigli gore a imamo i šta da vidimo. Ona klasicna seljanija sa tri tone tezgi i pevaljkama. Nemam nista protiv samo me nervira to što svake godine ostave iza sebe tri tone smeca. Usput smo svratili do naseg dragog izvidjackog doma, iz kog nas je prijatno iznenadila turbofolkštagod muzika. Napolju šator koji kolko čujem stoji jos od prošlog leta, kao nema ko da sruši... raspad...
Oko 20h smo se odlučili da ipak krenemo na Ravnu goru, pa dokle stignemo, stignemo. U 22h smo bili na kt Dobra Voda gde nas je vec uhvatio mrkli mrak. Odatle smo nastavili ko zna kuda onako bez busole, orjentišući se po onoj prastaroj karti. Ali ( izvidjaci se nikad ne izgube) smo ipak stigli oko 00:30 zivi i zdravi na početak Ravne gore. (usput smo morali da prodjemo kroz jednu sumu koja je bila prepuna svitaca, scena ko iz neke tolkinove knjige).
Tamo smo ukapirali jedan sator pa smo otisli da vidimo jel ima nesto za piće, a na kraju zavrsili sa domacim kajmakom, sirom, i šatorom (jer nismo poneli naš). Nas domaćin cetnikRajko nas je naredni dan ugostio nikad bolje posto smo se bojali da odemo. Išli smo u prvo selo po nabavku, kuvali kacamak na vatri, isli do neke bake u planinu po mleko, kod nekog dede po domaću rakiju, obišli Mokru pećinu, itd. Ako nekome padne na pamet da se uputi na Ravnu goru neka obavezno svrati tamo. Stoji tabla Krcma u Planini. Ne moze da se promaši. Cetnicka fora.
Dakle sutradan popodne smo krenuli nazad opet peške na Rajac, onda peske do Slavkovice, i onda stopom do Beograda. Stigli oko 23h zivi i zdravi.
Eto, ko i svaki put: ako zelis neku avanturu i prelepu prirodu -pravac rajac-ravna gora.
evo par slikica.
No comments:
Post a Comment